Sta je covek? Covek je majmun, koji je promakao cenzuri! Ili, jedina greska prirode je covek, koji umire za sebe, a radja za druge! A kad se rodi, on je neustrasiv, nepotkupljiv, iskren, nimalo gord, ne ogovara, ne bavi se tudjim zivotima, ne spletkari, siroka jedna dusa koja je sama pred sobom razresila slucaj licne obicnosti, dodirljivosti i ranjivosti. Ali, to su samo likovi romana, dok se ne utvrdi suprotno. Cuvajte se coveka kome je sve dobro, onoga kome nista u zivotu ne valja, a narocito onoga koji je na sve ravnodusan i koji je okrenut sebi, a ledjima gleda svet. U stvarnom svetu vidim ljude sa izgrizenim noktima, one koji spremno klimaju glavama, one koji se slazu sa svim i svacim, uvlace se u zadnjicu kome stignu, a i kome moraju, ogovaraju, spletkare, pripadaju raznim klanovima, i sami ih prave, smestaju drugima, gaze preko leseva, srecem i poznajem egoiste, sebicne stvorove koji garantovano ne znaju ili su zaboravili da u svetu postoji i jedno carstvo u kome caruje drugarstvo, tipove koji nikada nisu bezrazlozno uradili bilo sta, cak se nece ni osmehnuti, ako zauzvrat ne dobiju nesto, pa makar to bio i nekakav reklamni materijal. Ako neko i bude citao ovo sigurno ce reci; pa gde je tu "Strah" iz naslova? Ali polako, dolazimo na to. Koja je osnovna emocija koja danas vlada svetom? Ako mislite na ljubav, na zalost, takve ljubavi nema, ima interesa, a to nije ljubav. Mislite li da je to sloboda? A, sta je sloboda danas? STRAH je glavna emocija koja vlada planetom i cini je budnom. Ako tvrdite suprotno, ili mislite drugacije, recite, kada placate sledecu ratu za udoban zivot. Imali smo na pocetku strah od raspada zemlje, pa strah od inflacije, pa strah od straha i na kraju udjosmo u 21. vek. U medjuvremenu dobismo perut od stresa, kiselinu od nerviranja, strah za posao i egzistenciju. I konacno se docepasmo nekakvog posla. Krene lagano prva platica, druga platica ... i tako redom. Onda pozelis da kupis auto. Ali ne polovan ili na lizing, nego, dignes kredit, sa ratama koje mozes da podneses, lagano. Onda sretnes nju. Lepa, mlada, jedra. Zaljubis se. Parfem za Dan zaljubljenih, 101 ruza za rodjendan, vecerinke uz tihu muziku u dobrim restoranima. Odjednom si neko, ona te obozava, a i njenima i njenoj familiji si super, kakav dasa, kakva prilika. I sve je to drustveno prihvatljivo, skroz. Cak, sta vise, ti si idealan muskarac za 21. vek. Produkt vremena. Bas takav, kakav se trazi, sa potrebama, onaj, koji zaradjuje i trosi, koji nije stekara, mufljuz i koji ne filozofira, onaj, koji ne strci i onaj koji veruje kada na TV-u kazu da je tvoj zivot u tvojim rukama. Aha ... ma nije valjda! Onda te reklame napale kako si kompletan idiot ako ne promenis auto i kupis brzi, promenis sat, kupis onaj veliki kao budilnik, sto veci to bolje, da se dobro vidi, ugaonu koznu garnituru. Onda, tako nalozen, uz blagi pritisak ambiciozne supruge koja u frizerskom salonu prelistava magazine, iz sve snage se upnes da sve to postignes, da omogucis, da steknes. Pun energije i ideala iz mladosti zapnes da ostvaris vase zajednicke snove. Veci stan, italijanski namestaj, neki terenac "Mercedes ili Audi", putovanja, letovanja, skupe cipele i trista cuda. Nema tu nista neispravno. Ali, hajde okreni se ako smes. Iza tebe troskovi, dugovi, ali jos ne razmisljas kako ces sve to da vratis i otplatis, jer ti je krenulo. Samozadovoljan si, osecas se mocno, ti si car, ma kakav car, bolje kralj. Kad odjednom, pocne da ti trne leva strana, probada nesto u grudima. I tada shvatis da su lepo ponasanje i cist rad, put kojim se teze ide. Na putu do udobnog zivota sa puno mogucnosti, pocnes da nailazis na trovace, podmetace nogu, na razne prepreke, na glasove koji zele da ti "crkne krava", i to sto pre. Pocinje da posustaje tvoj sportski duh, entuzijazam i energija i pod pritiskom sve vecih troskova, postajes neko ko zivi u strahu da ne izgubi posao i platu. Da ne izgubis sliku koju si tako dugo stvarao o sebi. Dam - das je stil zivota koji ne dopusta da mislis svojom glavom i da govoris glasno sta mislis. Lagano se pretvaras u statistu u sopstvenom zivotu. Strah je razlog zbog koga se pretvaramo u ono sto zapravo nismo. Strah od nemastine, od gladi, od neshvatanja, od neprihvatanja, od ismevanja, od Boga, od dugova, od svih bolesti, od strcanja, od neuspeha, od seksualno prenosivih bolesti, od zajednickog zivota, od samoce, od vanzemaljaca, od celulita, strah da nas neko drugi ne povredi, da ne budemo ostavljeni, da ne dobijemo otkaz, da nam ne skoci jos malo euro, strah od letenja, ali i strah od nepoletanja u visoko drustvo i bolji zivot. Dok svakodnevno pratis devizni kurs, pocinjes iskusno da gledas samo svoja posla, klimas glavom na sve sto ti donosi korist, pomaze pri isplati kredita i dugova. I tako, vremenom, polako, sasvim necujno, nestajes, nema te vise onakvog kao sto si nekad bio, onog starog. Egoista je pojeo entuzijastu. Materijalista je pregazio romantika, romantika, kakav si nekada bio. Ne zelis skupo da platis zivot, lagano pustas da ti rastu dlake na jeziku, jer se drugacije ne isplati, posebno ne sada, kada si ti onaj koji isplacuje i uplacuje.
I da za kraj pokušam da sažmem svoj post u jednu ili dve rečenice koje bi glasile otprilike ovako:"Mnogi ljudi su celog života robovi svog stomaka i sna. Oni provedu život bez duhovnog i moralnog vaspitanja. Telo im je za zadovoljstvo, a duša im je teret".
Autor: Slobodan Kostić
