Onako zgrcena na kaucu vise je licila na neko dete nego na odraslu devojku. Oko nje, u sobi, vladao je mir nedeljnog popodneva. Volela je na neki svoj cudan nacin ta nedeljna popodneva pomesana sa osecanjem ljubavi i mrznje. A to joj je i jedino preostalo od nekadasnje srece. Kazu da je granica izmedju ljubavi i mrznje jako tanka i potrebno je vrlo malo pa da covek iz ogromne ljubavi sklizne u mrznju. Pomislila je da bi sad jednostavno trebalo zatvoriti oci i pokusati sve zaboraviti. Ali ipak, koliko god da je volela ta nedeljna popodneva ipak su joj bila prazna, pusta, nekako bez smisla i potpuno nedefinisana. I opet i stalno joj se u misli vracala njegova slika, on onako visok, mrsav, sa vecito razbarusenom kosom, u stvari, na prvi pogled i nije bio nista narocito. Strasno je nerviralo to sto nosi naocare. A onda je otkrila da ima neobicno plave oci i da se lepo smeje, na neki svoj nacin. Svaki put bi mu se pomalo obradovala kad bi ga srela na fakultetu! I koliko god da se trudila da u mislima pobegne od njega on je postajao sve prisutniji u njenom svetu, svetu lutkica, knjiga, maste. Desavalo joj se da bezbroj puta prodje istim hodnikom u zgradi fakulteta u nadi da ce ga sresti. A on, izgledalo je kao da je uopste ne primecuje. Jednom, kad je sva pokisla i besna stajala na stanici jer joj je pobegao bus, on se odjednom stvorio pred njom i rekao joj da je carobna i da prelepo izgleda tako pokisla. Posle se vise nije ni secala koliko su dugo setali po ulicama, koliko puta joj je sklonio kosu sa cela. Govorio joj je da bi voleo da je vidi sutra, pa opet sutra, sutra. Poklanjao joj je smesne lutkice, uvelo lisce i pozno cvece. Po nekad joj je citao i prevodio poeziju sa italijanskog, pevusio joj stihove pesama Umberta Fjorija i govorio joj "moja malecka". Vodila ga je na neke svoje casove baleta, a on nju na kosarku. A onda je shvatila da ga voli kao nikog do tada.
U momentu se trgla iz sanjarenja i setila se da joj na stolu stoji neki izvestaj-analiza koji je radila za firmu u kojoj je radila. Ustala je i onako sva osamucena i uznemirena stavila da skuva kafu i zapalila cigaretu. Cudno je to koliko sam okupirana mislima o njemu, pomislila je. Zakuvala je kafu, sela i zapalila drugu cigaretu. Osetila je da je ipak uznemirena, a i srce je pocelo da joj lupa, dal' od cigareta ili kafe ili je uzrok svemu tome ipak on. Prvo je dugo vremena bio nedostizan za nju ali sad kad razmislja o svemu sta se desavalo ne moze da shvati kako se mogla uljuljkivati osecanjima koja su je obuzimala. Sada, kada je na neki nacin jos nedostizniji, ona se vraca u svoju ljuljasku da sanjari. Prosto joj sada izgleda neverovatno da covek tri godine zivi od kratkih susreta, srecan sto sada oseca podrhtavanje tela, ceznjiv bol u dusi, sve ono sto tako lagano jenjava, a tako se lako budi. Setila se da je jednom prilikom jednoj svojoj drugarici pricala o stanju svog srca kada ga sretne i kazala joj da ima osecaj kao da joj srce tog momenta stane i prestaje da kuca, a onda joj je drugarica objasnila da joj to ustvari srce pocne prebrzo da radi i stvara joj taj osecaj kao da je stalo. Nije znala sta je od to dvoje tacno, dal' prestaje da kuca ili prebrzo radi ali ona je u svakom slucaju ostajala bez daha. Poslednji put kad se videla sa njim srce joj je stvarno ludacki kucalo, a ona da bi ga smirila u sebi mu govorila "Miruj, miruj, srce moje", a on nije nasao za shodno ni da je pozdravi, ni da poprica sa njom. Pokusavala je na sve nacine da shvati to njegovo ponasanje, da pronadje opravdanje ali nije mogla i to mu je bila velika greska, mozda i kobna. Osudila ga je i cak se zabrinula da ce mozda naci neki povod za mrznju. Od njihovog poslednjeg razgovora kada su jedno drugog udostojili mnogo istina o njima samima, ona stalno nesto iscekuje ali ni sama ne zna sta. Mozda se nadala nekom pismu ili SMS-u uz izvinjenje ili opravdanje za svoje ponasanje ali je za te tri godine shvatila da je on ustvari jedna velika kukavica, a i sta bi on onakav kakav je bio sav rasparcan na komade, na sasvim sitne, sitne komadice, sumnjicav, da ucini u vezi sa njom. Stvarno nista. Dobro ga je upoznala u te tri godine, a i znala je dosta o njemu. Razmisljala je koliko mu je puta pruzila sansu da se "osnazi", da pokaze svoja osecanja, ljubav, ali on je malo tih sansi iskoristio. Zasto? Znala je da ako mu je stalo do nje, to mora da ucini sam. Da, sam. Zasto onda ne pokusava. Dal" on misli da nema pravo ni na kakvu srecu, ni na kakvo zadovoljstvo koje je izvan blesavih egoisticnih normi okoline. Smatrala je a i tako je postupala da ljubav ne moze da oskrnavi zelja koja iz nje proistice, jer, zelja je samo dokazuje. Ljubav bez zelje je kao covek bez srca. Ona je, smatrala je, samu sebe pobedjivala i dosta tih zelja i ostvarila, a on samo po nekad i to od onih koje su najmanje licile na zelje proistekle iz ljubavi. Imala je utisak da su se uhvatili u "vrzino kolo", pa se vrte sve u krug. On je od samog pocetka pokusavao da izadje iz tog zacaranog kruga, a ona to tek sad cini. I taman kad je pomislila da je uspela, javi joj se nejasna zelja koja je podseti da je jos i sada tu negde u vrzinom kolu ili jako, jako blizu, tako blizu da ce neminovno opet zaigrati u njemu. I tako sada ona ceka. A onaj nemir se stisao, mada ga oseca jos malo. Baci pogled kroz prozor, popodnevno sunce je vec malo zaslo, a kutak cistog, okupanog neba viri izmedju paperjasto-sivih oblaka.
Sa letom ni sama ne znajuci zasto, pocela je da oseca kao da sva lepota proslih dana nestaje na vrelom suncu. On je polako prestajao da je na kosarkaske utakmice, a njeni casovi baleta bili su bez njega. Osecala je da on polako odlazi, a ona vise nije mogla da ga zadrzi. A i zasto bi ga zadrzavala? Cemu? Da bi odigrali jos jedno vrzino kolo. Pa on je i tako hteo da iz njega izadje. Umesto svega lepog sto je bilo, ostala je tupa, teska praznina u njenoj dusi. Smatrala je da ce ipak imati hrabrosti na kraju da stane pred nju i da joj objasni razloge za kraj. Ali, kakav je bio verovatno se plasio da je pogleda u oci. Kazu da su oci ogledalo duse, ali nisu oci samo ogledalo duse vec i izvrsioci njenih htenja. .
Zavrsila je odavno sa kafom i popusila cigaretu pa pomisli da onaj izvestaj-analiza moze jos da ceka i vrati se polako na kauc. Oci joj se sklopise i oseti da joj telo polako propada u bezdan. Ipak je sutra novi dan.
Autor: Slobodan Kostic
4. мај 2012. у 16:58
U momentu se trgla iz sanjarenja i setila se da joj na stolu stoji neki izvestaj-analiza koji je radila za firmu u kojoj je radila. Ustala je i onako sva osamucena i uznemirena stavila da skuva kafu i zapalila cigaretu. Cudno je to koliko sam okupirana mislima o njemu, pomislila je. Zakuvala je kafu, sela i zapalila drugu cigaretu. Osetila je da je ipak uznemirena, a i srce je pocelo da joj lupa, dal' od cigareta ili kafe ili je uzrok svemu tome ipak on. Prvo je dugo vremena bio nedostizan za nju ali sad kad razmislja o svemu sta se desavalo ne moze da shvati kako se mogla uljuljkivati osecanjima koja su je obuzimala. Sada, kada je na neki nacin jos nedostizniji, ona se vraca u svoju ljuljasku da sanjari. Prosto joj sada izgleda neverovatno da covek tri godine zivi od kratkih susreta, srecan sto sada oseca podrhtavanje tela, ceznjiv bol u dusi, sve ono sto tako lagano jenjava, a tako se lako budi. Setila se da je jednom prilikom jednoj svojoj drugarici pricala o stanju svog srca kada ga sretne i kazala joj da ima osecaj kao da joj srce tog momenta stane i prestaje da kuca, a onda joj je drugarica objasnila da joj to ustvari srce pocne prebrzo da radi i stvara joj taj osecaj kao da je stalo. Nije znala sta je od to dvoje tacno, dal' prestaje da kuca ili prebrzo radi ali ona je u svakom slucaju ostajala bez daha. Poslednji put kad se videla sa njim srce joj je stvarno ludacki kucalo, a ona da bi ga smirila u sebi mu govorila "Miruj, miruj, srce moje", a on nije nasao za shodno ni da je pozdravi, ni da poprica sa njom. Pokusavala je na sve nacine da shvati to njegovo ponasanje, da pronadje opravdanje ali nije mogla i to mu je bila velika greska, mozda i kobna. Osudila ga je i cak se zabrinula da ce mozda naci neki povod za mrznju. Od njihovog poslednjeg razgovora kada su jedno drugog udostojili mnogo istina o njima samima, ona stalno nesto iscekuje ali ni sama ne zna sta. Mozda se nadala nekom pismu ili SMS-u uz izvinjenje ili opravdanje za svoje ponasanje ali je za te tri godine shvatila da je on ustvari jedna velika kukavica, a i sta bi on onakav kakav je bio sav rasparcan na komade, na sasvim sitne, sitne komadice, sumnjicav, da ucini u vezi sa njom. Stvarno nista. Dobro ga je upoznala u te tri godine, a i znala je dosta o njemu. Razmisljala je koliko mu je puta pruzila sansu da se "osnazi", da pokaze svoja osecanja, ljubav, ali on je malo tih sansi iskoristio. Zasto? Znala je da ako mu je stalo do nje, to mora da ucini sam. Da, sam. Zasto onda ne pokusava. Dal" on misli da nema pravo ni na kakvu srecu, ni na kakvo zadovoljstvo koje je izvan blesavih egoisticnih normi okoline. Smatrala je a i tako je postupala da ljubav ne moze da oskrnavi zelja koja iz nje proistice, jer, zelja je samo dokazuje. Ljubav bez zelje je kao covek bez srca. Ona je, smatrala je, samu sebe pobedjivala i dosta tih zelja i ostvarila, a on samo po nekad i to od onih koje su najmanje licile na zelje proistekle iz ljubavi. Imala je utisak da su se uhvatili u "vrzino kolo", pa se vrte sve u krug. On je od samog pocetka pokusavao da izadje iz tog zacaranog kruga, a ona to tek sad cini. I taman kad je pomislila da je uspela, javi joj se nejasna zelja koja je podseti da je jos i sada tu negde u vrzinom kolu ili jako, jako blizu, tako blizu da ce neminovno opet zaigrati u njemu. I tako sada ona ceka. A onaj nemir se stisao, mada ga oseca jos malo. Baci pogled kroz prozor, popodnevno sunce je vec malo zaslo, a kutak cistog, okupanog neba viri izmedju paperjasto-sivih oblaka.
Sa letom ni sama ne znajuci zasto, pocela je da oseca kao da sva lepota proslih dana nestaje na vrelom suncu. On je polako prestajao da je na kosarkaske utakmice, a njeni casovi baleta bili su bez njega. Osecala je da on polako odlazi, a ona vise nije mogla da ga zadrzi. A i zasto bi ga zadrzavala? Cemu? Da bi odigrali jos jedno vrzino kolo. Pa on je i tako hteo da iz njega izadje. Umesto svega lepog sto je bilo, ostala je tupa, teska praznina u njenoj dusi. Smatrala je da ce ipak imati hrabrosti na kraju da stane pred nju i da joj objasni razloge za kraj. Ali, kakav je bio verovatno se plasio da je pogleda u oci. Kazu da su oci ogledalo duse, ali nisu oci samo ogledalo duse vec i izvrsioci njenih htenja. .
Zavrsila je odavno sa kafom i popusila cigaretu pa pomisli da onaj izvestaj-analiza moze jos da ceka i vrati se polako na kauc. Oci joj se sklopise i oseti da joj telo polako propada u bezdan. Ipak je sutra novi dan.
Autor: Slobodan Kostic
4. мај 2012. у 16:58
Нема коментара:
Постави коментар